Progresivna i rodoljubiva pomoravska omladina pokazala je umešnost u organizovanju i stupila u pokret čim su procurele informacije o namerama kopanja litijuma u njihovom kraju od strane kompanije Rio Tinto.

Na poziv jagodinske “Eko Brigade” 15. maja 2021. održan je prvi narodni zbor, meštana sela Sijokovac i Deonica, povodom najave dolaska zloglasne multinacionalne kompanije sa namerom da eksploatiše rudnik litijuma, sa koga je ostala upečatljiva slika…

Dil koji vladajuća marionetska klika korupcionaša pravi sa Rio Tintom je 4% od eksploatacije rude čija cena na globalnom tržištu stalno raste (ako mi dobijamo onih “600 miliona evra” godišnje, Rio Tinto dobija 15 milijardi evra godišnje!) i katastrofu po životnu sredinu, budući da javnost i narod nemaju nikakvu kontrolu nad projektom.

U narednom periodu najavljeni su narodni zborovi u svim selima ovog okruga koja su obuhvaćena istraživanjima ove rude.

Pozdravljamo ovaj narodni pokret i priključujemo se borbi za odbranu prirodnih resursa naše zemlje – u javnom, opštenarodnom vlasništvu.

“Ni zrno žita okupatoru!”

Revolucionarni savez rada,
maja 2021.

Profesorka Pedagoškog fakulteta Ilijana Čutura predstavlja jagodinsku “Eko brigadu” meštanima Sijokovca i Deonice
Omladina, inteligencija i seljaci Jagodine i Pomoravlja zajedno protiv #RioTinto

Pročitajte još:

Energija i elektrifikacija
– ključevi uspeha socijalizma

Prenosimo analizu sestrinske markističko-lenjinističke organizacije iz Norveške objavljenom u 42. broju Jedinstva & borbe – aktuelnoj temi koja je, produbljivanjem kapitalističke krize i preplitanjem imperijalističkih interesa na Balkanu, sve zastupljenija i u našoj zemlji…

„Bez plana elektrifikacije ne možemo preduzeti nikakav stvaran konstruktivan posao.“ Tako je rekao Lenjin u svom Izveštaju o radu Sovjeta narodnih komesara, 22. decembra 1920. „Komunizam je sovjetska vlast plus elektrifikacija cele zemlje“, izjavio je Lenjin, pre nego što je zaključio:

„Moramo se pobrinuti da svaka fabrika i svaka elektrana postanu centar prosvetljenja; ako je Rusija prekrivena gustom mrežom elektrana i moćnih tehničkih instalacija, naš komunistički ekonomski razvoj postaće uzor za buduću socijalističku Evropu i Aziju.”

Gotovo tačno vek kasnije, važnost ovih reči je upečatljivija i obuzima više nego što je čak i Lenjin mogao predvideti. Bilo bi budalasto da mi komunisti zanemarimo njihov značaj, jer imperijalizam mnogim narodima oduzima energiju i potencijal za električnu energiju .

Danas je elektrifikacija i efikasnije korišćenje energije na vrhu političke agende širom sveta. Energija, i kako je kontrolisati kontrolisati, je pitanje potreba razvijene kapitalističke proizvodnje, kao što je i za socijalizam. Električna mreža je odavno postala osnovna infrastruktura u kapitalističkom svetu danas, iako su veliki nerazvijeni delovi južne hemisfere i dalje ostavljeni u mraku. Sada se zemljama ‘globalnog juga’ govori da ne bi trebalo da koriste svoje prirodne prednosti poput uglja, nafte ili hidroenergije kako bi ubrzali sopstvenu elektrifikaciju i industrijalizaciju . Umesto toga, ‘zarad klime’, oni moraju da nastave da izvlače dragocene i retke minerale kao što su kasiterit, koltan i bakar i predaju ih high-tech auto i silicijum monopolima; ili da protraće električnu energiju na „rudarstvo“ kripto valute, kao nove špekulativne grane finansijskog kapitala.

Međutim, čak i na industrijalizovanoj severnoj hemisferi proizvodnja električne energije i kapaciteti mreža zaostaju za velikom potražnjom za električnom energijom u skoro svim poljima; od modernih industrijskih postrojenja do električnih vozila, domaćinstava, pa čak i kripto valute.

Obmana “zelene agende”

Tvrdeći da su promene u klimi isključivo odgovornost čovečanstva i goriva na bazi ugljenika, imperijalistička svet izneo je “Zeleni Nju dil” (Green New Deal) u SAD i “Evropski zeleni dogovor”. Ovo se zagovara kao divno i simultano rešenje klimatske krize i teške ekonomske krize.

Politički, to je umotan napad na radnike i narode, kao i na imperijalističke rivale kao što je Kina.

Zapadni imperijalizam gleda na svoju Zelenu agendu kao na priliku da se postigne vrhunska prednost u odnosu na kineski i ruski imperijalizam, posebno u ekonomskom i političkom pogledu. Evropska unija planira da nametne carine na uvezene proizvode koji nisu dovoljno „zeleni“. Sa druge strane, poznato je da je EU zavisna od velikog uvoza ruskog (i delimično norveškog) gasa da bi održala svoju industriju. Određeni broj „zelenih“ partija pomaže buržoaziji apelujući na urbanu malograđanštinu i zagovarajući da je energija previše „jeftina“. Prema njima, obični ljudi bi gorivo i struju trebalo da plaćaju još više. Kao po običaju, za uništavanje planete krive narode, a ne kapitalizam.

Postepeno fazno uklanjanje nemačkih i drugih nuklearnih elektrana i elektrana na ugalj vrši dodatni pritisak na EU projekat za finalizaciju njegove „pete slobode“ . Energetska zajednica je najnoviji dodatak za slobodno kretanje roba, kapitala, radne snage i usluga (četiri “slobode” kapitala) . Ideja je osigurati slobodan protok električne energije, gasa i nafte unutar jedinstvenog tržišta i partnerskih zemalja, pri čemu svaka država zabranjuje subvencionisanje sopstvene industrije ili rezervisanje većeg dela svog energetskog kapaciteta i resursa za svoje potrebe. Ovo se posebno odnosi na proizvodnju električne energije. Ceo paket je lažno prepakovan kao “zeleni”, zasnovan na energetskoj mešavini u kojoj vetar, solarna i hidro energija igraju veću ulogu. Međutim, električna energija iz nuklearnih postrojenja, elektrane na ugalj i gas dominiraju u evropskoj mreži. Obnovljiva energija iznosi samo oko 20 procenata ukupne energije u EU, iako je u porastu.

U isprepletenoj evropskoj mreži niko ne može reći da li elektroni imaju «zeleno» ili «smeđe» poreklo. Elektroni nemaju boju. Čak i tako, struja se prodaje sa priloženim takozvanim “zelenim sertifikatima”.

Opasnosti i mogućnosti

U našem kontekstu, koje su implikacije energetske unije u kojoj pravila postavlja i njima upravlja supernacionalna Evropska unija i njena energetska agencija ACER?

Implikacije su da evropske države gube suverenitet kada je u pitanju slobodno iskorišćavanje energetskih resursa i prilika koje im daje priroda. Neke zemlje imaju rezerve uglja, druge imaju naftu, druge su opet blagoslovljene hidroenergijom, puno sunca ili čak vetra. Evropski monopoli žele pristup i kontrolu nad parcelom.

Prateći svoju Zelenu agendu, monopoli veoma ohrabrujuju hidroenergetsku i vetroenergetsku proizvodnju. Grupe investitora i opštine grade gigantske vetroparkove u inostranstvu, često uz subvencije država ili EU. U Evropi, Balkan ima verovatno najveći preostali hidroenergetski potencijal u Evropi, na koji je EU bacila pogled.

Za razliku od hidroelektrana, energija vetra je vrlo nestabilna i ne može da se skladišti. Stoga, da bi bila delotvorna, energiji vetra je potrebna “balansirajuća energija” kao ugalj ili hidroenergije kao dodatak. Drugi problem je što energija vetra uništava krajolik i ubija ptice i insekte masovno. Drugim rečima, klima se na ovaj način „spašava“ devastirajući životnu sredinu i ubijajući vrste.

Hidroenergija je bila kolijevka industrijalizacije Norveške više od stotinu godina unazad, 70 godina pre nego što su naftna i gasna polja ušla u proizvodnju. Uprkos uobičajenom verovanju, moderna Norveška izgrađena je na hidroelektričnoj energiji, a ne na nafti. Upravo je jeftina i izobilna hidro energija privukla investicije u teškoj industriji u udaljenim fjordova.

Najvažnije je da su se osnivači norveške države, nakon prekida unije sa Švedskom 1905. godine, pobrinuli da se investicije u hidroelektrane i vodopade, državi vrate u javno vlasništvo, nakon određenog broja godina. To je bilo u vreme kada naša buržoazija i dalje imala neke progresivne karakteristike, pre nego što se razvila u imperijalističku i počela da prodaje nacionalne interese u trci za monopolske profite širom sveta. I danas nafta i gas praktično ne igraju nikakvu ulogu u norveškoj unutrašnjoj proizvodnji, nekih 98 procenata naše energije potiče iz obnovljivih i čistih hidroelektrana. Nafta i gas se gotovo u potpunosti proizvode za izvoz, što daje velike prihode u obliku zemaljišne rente. Ali kada je u pitanu unutrašnja energetska proizvodnja i potrošnja, hidroenergija je vrhovni gospodar.

Imperijalistička buržoazija različitih evropskih zemalja nestrpljivo prodaje prirodne resurse koji se ranije nisu smatrali robom, pa čak ni komercijalnim uslugama. Osim zemlje i šuma, u ponudi je i voda. To bi mogla biti voda kao u vodopadima koja se koristi za hidroenergiju, ali i pijaća voda. Privatizacija vode za piće je već poznata u zemljama Latinske Amerike i na drugim mestima, dok je narodni otpor, zaustavio ili preokrenuo slične pokušaje u Evropi, kao u Sloveniji i gradovima poput Londona i Berlina. Ali ova borba nikako nije rešena jednom zauvek. Naprotiv. EU je samo privremeno povukla svoju direktivu o privatizaciji vode.

Potencijal za antikapitalističku borbu

U borbi za prava na slobodan ili jeftin pristup vodi i struji (i naravno zdravstvenoj zaštiti) za svakog građanina, leži veliki potencijal za narodnu borbu i otpor protiv monopola i njihovih buržoaskih vlada. U Norveškoj je narodni otpor protiv prodaje hidroenergije i drugih delova naše infrastrukture (poput železnica), uklanjanjem istih iz nacionalnih propisa, žestok i intenzivan.

Marksisti-lenjinisti aktivno podržavaju ovu borbu. Ne na nacionalističkoj osnovi, u smislu da ne želimo da delimo svoju energiju sa susednim zemljama. Naprotiv, ovo radimo više od šezdeset godina. Ali, ova se borba mora zasnivati na principu prava svakog naroda na samoopredeljenje o tome kako njihovi resursi treba da se koriste .

Kod naroda raste opozicija, čak i u većim imperijalističkih državama poput Velike Britanije, a i zahteva koji se sukobljavaju sa interesima kosmopolitske imperijalističke buržoazije. „Povratimo kontrolu“ je dobar mobilizacijski slogan, bez obzira na činjenicu da su ga britanski torijevci smislili za svoje specifične ciljeve. Važno pitanje je koje snage, progresivne ili šovinističke, su u stanju da ispune takav slogan sa sadržajem i snagom .

Neophodno je da revolucionari učestvuju i utiču na borbu za nacionalni suverenitet, jer u suprotnom ostavljaju teren za reakcionarne, šovinističke, pa čak i fašističke snage koje su lešinari nacionalne pripadnosti naroda.

Stoga se suprotstavljamo pojmu struje kao robe, kao što se protivimo da se voda tretira kao roba ili komercijalna “usluga”. Drugim rečima, ne prihvatamo da takve potrebe treba da podležu orbiti zakona vrednosti. U stvarnosti su takvi zahtevi kompatibilni sa kapitalizmom. U posleratnoj eri vladavine socijaldemokratije u nordijskim “državama blagostanja”, nijedna od njih nije bila roba. Usluge električne energije i vode nisu bile deo kapitalističkog tržišta, već su bile deo društvenog ugovora između države i njenih stanovnika. Maksimalne carine postavili su država i političari, a dugo vremena nije bilo ni indirektnog, dodatnog oporezivanja (PDV-a) na vodu ili električnu energiju .

Naš zahtev da struja (i voda, ako dođe do toga ) budu povučeni iz kapitalističkog tržišta, je zahtev koji ima podršku naroda i još veći politički potencijal. Takvi zahtevi se ne suprotstavljaju sistemu direktno, i kao takvi su “reformistički”. Međutim, oni podstiču narode da dovedu u pitanje blagosloveno “tržište” i kapitalizam.

Strateški imperativ

Na kraju, možda najvažnije pitanje od svega, jeste pitanje pripreme puta za revoluciju i prelazak na socijalizam u ekonomskom polju. Infrastruktura i energija će uvek biti od suštinskog strateškog značaja. Maksimalna nacionalna kontrola i vlasništvo, čak i u obliku državnog kapitalizma na ovim prostorima, u datim okolnostima bili bi od najveće važnosti kao strateška rezerva za revolucionarnu klasu i snage. To bi u velikoj meri olakšalo revolucionarni proces tranzicije ka socijalističkoj ekonomiji.

Ova kratka skica nam ne dozvoljava duboko kopanje po ovoj temi i njenim širokim implikacijama na mnogim poljima. Ono što želimo da naglasimo je da je pitanje zadržavanja maksimalne nacionalne kontrole nad infrastrukturom i resursima svake zemlje od strateškog značaja za izbijanje revolucionarne situacije. Da li su ovi resursi u rukama nacionalnih institucija ili ih kontrolišu strani monopoli ili supernacionalne države, može u nekim zemljama biti odlučujući faktor u tome da li će socijalistička revolucija uspeti i preživeti. To bi otežalo imperijalističkim silama „isključivanje“ vitalne infrastrukture, moglo bi takođe odložiti pokušaje imperijalističke intervencije. Ukratko, to bi revolucionarnu zemlju učinilo manje ranjivom na napade kontrarevolucije.

Na nama je da podignemo zastavu nacionalne nezavisnosti. ‘Nacionalne’ parole buržoazije i fašista su šuplje i lažne. Da podsetimo šta je rekao Staljin u svom govoru na XIX kongresu Boljševičke partije 1952. godine:

„Ranije je buržoazija kao glava nacija bila za prava i nezavisnost nacija i stavljala je to„ iznad svega “. Sada od ovog „ nacionalnog principa “ nije ostalo ni traga. Sada buržoazija prodaje prava i nezavisnost svojih nacija za dolare. Zastava nacionalne nezavisnosti i narodnog suvereniteta bačena je preko palube. Bez sumnje, vi, predstavnici komunističkih i demokratskih partija, morate da podignete ovu zastavu i povedete je napred ako želite da budete rodoljubi svojih zemalja, ako želite da budete vodeće sile naroda. Nju više niko drugi ne može da podigne.”

Revolusjon!, Norveška