Foto: podrška Ukrajini u Novom Sadu na godišnjicu ruske invazije, RSRS
“Svetska istorija bi bila vrlo mistične prirode kada “slučajnosti” ne bi igrale nikakvu ulogu…”
Karl Marks u pismu Kugelmanu tokom Pariske komune, 17. aprila 1871.
Svet je već zaboravio kako izgleda stvaranje istorije, činilo se da ona “spava” dubokim snom, da je došao njen “kraj”. Posebno mali narodi, već su se navikavali da njihova sudbina zavisi od “velikih”. Teorije zavere o tome kako apsolutno sve kontroliše šačica najmoćnijih, bez ikakvih naših mogućnosti da to promenimo, obuzele su mase, posebno razočarane malograđanske slojeve, za koje su istorija i budućnost izgledale kao već predodređena stvar.
Sve je to, u tamnoj noći kada je okupator podmuklo i iznenada napao, promenio predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski – koji nije napustio svoju zemlju u koju je ulazila okupatorska vojska, mračna nukelarna sila. On je poručio “Ne treba mi prevoz, već municija!” i tako inspirisao opštenarodni ukrajinski otpor Putinovoj fašističkoj invaziji, koji je zadivio i inspirisao narode sveta i opomenuo sve agresivne imperijalističke supersile. Sada, “veliki” igraju kako mala Ukrajina svira… Slava ide onome ko je ne traži!
Svi su, naravno, očekivali da će Kijev i Ukrajina pasti za tri dana pred “zakonom jačeg”. Narodi sveta slušali su tih dana otvorene trijumfalne šovinističke i zavojevačke tirade kremaljskih gospodara rata, njihove planove za osvajanje najmanje istočne Evrope. Gledali smo osione kilometarske kolone tenkova pred ukrajinskim gradovima, hiljade nevino stradalih civila i milione izbeglica. Svet je bio na ivici opšteg haosa i svetskog rata.
No, ako je “¡No pasarán!” ostao romantičarski usklik koji nije uspeo da spreči fašiste da uđu u Madrid, okuraže se i iste godine povedu svetski rat u kojem su stradali milioni – “Путін не пройде!” i “Путин нахуй” su se ipak ostvarili pred vratima Kijeva. Hrabra ukrajinska odbrana Kijeva i Ukrajine zaustavili su, ili najmanju ruku značajnije odložili, novi svetski sukob katastrofalnih razmera, nuklearni holokaust kojim prete kremaljske zveri.
Mislio sam da znam šta je hrabrost. Ali onda sam video Ukrajinu.
Peri Perez, pismo Njujork tajmsu, 28. februara 2022.
Naša organizacija je od prvog dana osudila rusku invaziju na Ukrajinu i istakla da Ukrajina ima pravo da “postoji” (što velikoruski šovinisti otvoreno negiraju), da ukrajinski narod ima pravo na samoopredeljenje kao i pravo na oružanu samoodbranu svoje otadžbine od okupatora. Već u prvom mesecu ruske invazije na Ukrajinu inicirali smo levičarsku anti-ratnu platformu. Na to smo bili spremni, budući da smo već u mesecima pre početka rata pokrenuli balkansku antifašističku i anti-ratnu inicijativu, vodeći se nepogrešivom marksističkom analizom produbljene opšte kapitalističke krize.
Međutim, pokazalao se da, ne samo kapitalizam, već i levica prolazi krizu sličnu onoj u Lenjinovo doba. Revizionističke, trockističke i druge nesuvisle levičarske grupacije, koje i dalje, ali sigurno ne zadugo, kao “lažni car Šćepan Mali” drže presto komunističke levice – listom su zauzele pozicije socijal-šovinizima i socijal-pacifizma. Ostali smo prilično sami pred licem tih “levičarskih” sektaških grupica, ali ne i pred narodima naše zemlje, Balkana, Evrope i sveta.
Većina modernih revizionista, socijal-šovinista i socijal-imperijalista, zapravo je sam izvor kremaljske neofašističke propagande, koja kao i nekada Hitler, tvrdi da se Rusija u Ukrajini bori protiv “zapadnjačke dekadencije” pa i “kolonijalizma”. Ovi otvoreno šovinistički moderni revizionisti razrađuju teorije “NATO okruživanja Rusije” (ništa manje hitlerovski razlozi za, na primer, napad na Poljsku, za koju je Hitler tvrdio da je deo strateškog britanskog okruživanja Nemačke; sam napad na Ukrajinu sa opravdanjem odbrane “ruskogovorećih” u Donbasu je, čak lošije pripremljen, hitlerovski recept napada na Čehoslovačku (1939) sa opravdanjem odbrane Nemaca u sudetskoj oblasti), zatim teorije “NATO napada na Rusiju u Ukrajini” (sic!), teorije “kijevske fašističke hunte” itd. Da se fašistička ideologija – kao eklektička i postmodernistička, koja ne preza da “pozajmljuje” ideološke pretpostavke ni od koga, sve od konzervativaca i liberala pa do socijal-demokrata i komunista – ponovo odeva “revolucionarnim” i “socijalističkim” plaštovima, nije ništa novo i već je viđeno kod Musolinija i Hitlera.
Hruščovski revizionisti nastoje da spasu svoju dominaciju uspostavljanjem vojno-fašističke diktature… Ova politika našla je svoj najflagrantniji izraz u agresiji sovjetskih revizionista i njihovih satelita na čehoslovački narod (1968). Ova agresija u potpunosti je otrgla masku kremaljske klike. Korišćene metode, počevši od pritisaka i ucena, pa do iznenadnog napada, u tamnoj noći, bez ikakvog osnova, makar i formalnog, koji bi mogao da opravda brutalnu intervenciju oružjem, daje ovoj intervenciji pravo značenje – imperijalistička, fašistička agresija.
Enver Hodža, u tekstu “Demagogija sovjetskih revizionista ne može sakriti njihovo izdajničko lice”, Zëri i Popullit, 10. januara 1969.
U našim analizama, ističe se Putinova agresivna hitlerovska spoljna politika, i pinočeovska vojno-fašistička diktatura u zemlji (što je Putin i sam i isticao i pred nemačkim industrijalcima devedesetih ponosno zagovarao pinočeovsku diktaturu u Rusiji). Pitanje razlike između vojno-fašističkog tipa i hitlerovsko-musolinijevskog tipa fašističkog režima je pitanje većeg ili manjeg oslanjanja na vojsku ili na masovni fašistički pokret.
Uostalom, kao i Hitler, i Putin i monopolske buržoaska klase koja iz njega stoje, svoj uspon i razvoj imperijalističkih ambicija duguju baš tom “dekadentnom Zapadu”. Sva Rusija, Ukrajina i celi svet znaju da je upravo Putin, a ne Zelenski, “čovek Zapada”; narodi vrlo dobro znaju da je taj, kako ga putinovci zovu, “kolektivni Zapad” podupirao reakcionarnu kapitalističku vlast Jeljcina-Putina i okretao glavu na njihovu pljačku naroda (možda najkrupniju u istoriji, kada je ogromno nacionalno bogatstvo tako brzo prešlo u ruke šačice tajkuna); da je naprotiv tu velepljačku kreditirao, subvencionisao i od nje i sam izvlačio profit; a da je sa druge strane Zelenski svoje predsedništvo zavredeo pre svega svojom ogromnom popularnošću kod naroda i na jedan sasvim originalan način svojstven “zdravoj dozi anarhičnosti ukrajinskog društva”. Poznato je da je Zelenski upravo izabran kao odgovor naroda na korupciju i pljačku raznih čokoladnih kraljeva, kao antinacionalistička i antiratna opcija u Ukrajini…
Takođe, tu su i revizionističke grupe socijal-pacifista, koje iako pokušavaju da naprave otklon od otvorenih socijal-šovinista (“revizionizam je sinonim za podele, šovinizam, haos…“), zapravo su samo njihov produženi, ako ne i još pokvareniji deo. Oni razrađuju ništa manje putinovske teorije “reakcionarnog režima Zelenskog”, zatim “proksi” ili “međuimperijalističkog” rata “SAD i Rusije u Ukrajini” itd. Oni navodno osuđuju rusku invaziju, na rečima, ali su na delu (i na rečima) pre svega aktivni u “pokretu” koji pokušava da zaustavi ili uspori oružanu pomoć napadnutoj suverenoj zemlji Ukrajini. Oni glume onu “neutralnost” Britanije i Francuske iz doba španskog građanskog rata i Minhenskog sporazuma sa Hitlerom. Oni kažu da demokratski pritisak za slanje oružja Ukrajini “produžava rat”, što je naravno najdalje od istine jer mira ne može biti u okupiranoj zemlji, a naprotiv može ga biti samo u oslobođenoj zemlji. Ili kako bi ironično rekli sami Ukrajinci: slažemo se, ruska vojska bi zaista trebala da prestane da nam doprema svoje oružje (zaista, Ukrajina koristi mnogo više tenkova otetih od neprijatelja nego što ga dobija od saveznika). Ovi sramotni revizionisti ne samo da ne pružaju međunarodnu proletersku solidarnost u pravednoj borbi naroda protiv okupatora, već tu borbu i sabotiraju i pomažu okupatoru, teže i od samih otvorenih zagovarača putinovske fašističke invazije. Lenjin je bio đavolski u pravu kada je šibao socijal-pacifiste i ukazivao na njihovo, samo više prikriveno služenje imperijalizmu i ratu.
Nama je od početka jasno da bi pad Kijeva značio i rat na Balkanu i obnavljanje velikosrpskih ambicija, da bi to u konačnici nanelo smrtan udarac našoj zemlji i veliku tragediju za sve narode na Balkanu. Zato kažemo: slava bratskoj Ukrajini! Oružje Ukrajini, odmah! Dalje ruke od Ukrajine, ruski okupatori napolje!
Ali mi, kao dosledni marksisti-lenjinisti, nismo sasvim sami na levici. Evropske partije i organizacije Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) podržale su našu borbu protiv ratnog huškanja na Balkanu i vrlo jasno pokazale spremnost za podršku i solidarnost u borbi naše organizacije i drugih demokratskih snaga balkanskih naroda protiv fašizma i rata. Iako je dobar deo, pre svega moderne revizionističke “levice” ratom u Ukrajini kapitulirao, taj deo je bio truo i kapitulirao je da bi se pred onim preostalim malim zdravim, revolucionarnim marksističkim delom ukazala svetlija budućnost, baš kao u Lenjinovo doba…
Dole Putin, dole fašizam i rat! Slava Ukrajini!
Stop ratnom huškanju na Balkanu! U borbu za mir među balkanskim narodima!
Revolucionarni savez rada, Srbija
24. februara 2023.
Revolucionarni savez rada 
You must be logged in to post a comment.